Кад год прођем поред школе помислим колико ли се њих ту изгубило
Да ми је неко пре годину дана рекао како ћу писати нешто што нема везе са послом, и то још на свом блогу. Интересантно је то, некад ми се учини да већина своје преломне одлуке у животу, чим их донесу, узима здраво за готово. Као да избор једне од више могућности не значи само то да изабрани пут делује бољи од осталих, већ значи и да остале путеве треба заувек заборавити и, малте не, избрисати као да никада нису ни постојали.
Зашто ово пишем. Безброј пута, читајући постове и блогове, први утисак ми је скоро увек била помисао на то колико ли је фармацеута нестало на правима, адвоката на медицини, физичара изгубљених негде у администрацији или закуцаних негде у производној хали. Постоје урођени некад мањи или већи таленти, а људи их често и не виде баш зато што су близу, готово на дохват руте. Одлутају за нечим далеким што им, ко зна зашто, делује вредније труда и пажње.
Не пружа се често прилика да се поново проживи прошла љубав. Блог, вероватно, дође као тако нешто.
Vidis, ja sam po obrzovanju nesto sasvim drugo, ali radim ono sto volim!
Da pojasnim, pa po cenu patetike:)
Kad neko ide u Matematicku gimnaziju, normalno je da osvaja nagrade (tamo su, posebno u moje vreme, bili svi jako talentovani). E, i ja sam! Za pisanje!
I onda, taj isti neko zavrsi Masinski fakultet, radi kao programer, a sve vreme “piskara” i ceka priliku…
Doduse, trebalo je malo truda, cak i srece da dodjem do ovoga do cega jesam dosla! Mozda sportsko novinarstvo nije, po misljenju “ozbiljnih” novinara, vrh profesije, ali ako se radi vrhunski…. Onda te ENglezi dobro i plate:)
Eto, imas moju podrsku! Ne znaci mnogo! Ne mogu ti ispravljati gramatiku, stil, ne mogu te savetovati, ali mogu reci da li mi se svidja ili ne! Mozda je to najvaznije, a?
Eto, dobro dosao u pisani svet!
Hvala Mila. Ne znam gde sam cuo ili procitao … svako bi definitivno trebalo da radi ono sto najvise voli i sto najbolje zna radi. Znam, ovako kada se napise i procita verovatno deluje kao neko opste mesto, malte ne floskula, koja ne znaci nista. Ali, iza toga se krije nesto sto stvarno puno moze da znaci i da pomogne u zivotu.
Naime, to se najbolje vidi na radnom mestu. Kao da postoje dve vrste ljudi: oni koje niko ne treba da usmerava, da ne kazem tera, sta ce, kako i kada da rade, i oni drugi. Tako je valjda za sve u zivotu … sve se zasniva na dobroj volj i zelji koja bi trebalo da se podrazumeva. CIm nekoga moras da teras da nesto radi, to je pocetak problema (prica u kojoj se neko tera da nesto ne radi je nesto sasvim drugo, i nema veze sa ovim o cemu pisem).
To je valjda i glavna razlika izmedju kapitalizma i socijalizma (naprimer). U socijalizmu su ljudi radili ono sto im je receno da trebaju da rade, dok u kapitalizmu rade ono sto su sami izrazili zelju ili volju da rade. Zato je prvi propao, a drugi jos traje. Ovaj princip vazi i za sve ostale stvari u zivotu, od kolevke pa dalje.
Vidish, ali problem je sto se za zanimanje (tu sad identifikujem jako svesno odredjene stvari) opredeljujes upisom u srednju skolu, ili na fakultet. Da li si u tom treutku svestan sta zelis da radis i cime da se bavis uzivotu? Sledeci problem je jos prakticniji, ali imas dovoljno poena:)
E sad, tu je mnogo bitno naknadno opredeljenje. Nazvvala bih to i zivotnom hrabroscu da nesto promenis, “ispadnes iz koloseka” i budes svoj.
Mila, da li ekskurzija u neke druge vode uvek mora da bude stvar hrabrosti. Mozda nekad covek toliko voli posao koji trenutno radi, da pozeli da jednako voli i neki drugi, koji ga takodje interesuje. A nekad mu treba vremena, i vise pokusaja, da pronadje ono u cemu najlepse pliva.
Neces verovati, ali najcesce je velika hrabrost! Gledam po ljudima oko sebe koji jesu (ili nisu) promenili interesovanja, koji imaju (ili nemaju) zanimljive hobije, koji zive (ili ne zive) onako kako zaista zele.
Osvrni se…