Код првог покушаја

Срби су открили капитализам. Уствари, откривали су га још с почетка деведесетих, из угла безимених, немих донора. Први удар је био силовит, махнит … 40 година политичког монопола сурвало се на милионе, који нису успели да схвате да је идеологија мртва. Са идеологијом, нестале су и минималне привилегије … а богатство - оно је остало на истом месту на коме је било задњих педесет година. Полако је изношено напоље, докле год је имало шта да се изнесе.

Онда је зид срушен и било каква веза обичног народа са остатком света учинила је да капитализам не буде само привилегија људи режима … тржишта и производи нашли су пут ка новим људима. Настао је други капитализам у Србији, мимо акумулације која још увек траје већ више од 20 година.

Други капитализам је обичан, свакодневни живот. Фирме, које су имале способности или среће да се на иоле стабилан начин повежу са иностранством функционишу савршено. Зато што користе благодети потражње за свим врстама послова, почев од оних најједноставнијих па све до стратешких. Са друге стране, користе благодети нижих трошкова које овде имају, тако да се ствара савршен спој - продајете по западним ценама, а трошите по српским. Али, таквих фирми је још увек мало, највише зато што је земља мање више изолована. Тако да већини остаје домаће тржиште, које је ем мало, ем презасићено свим могућим историјским облицима монопола - од оних неолитских, па све до оних наслеђених из претходних режима.

Пошто нема хлеба за све, прво се смањује трошак тамо где је најједноставније … зна се шта је у овој земљи увек било најјефтиније. Људи, каквих сам се шема за тоталну експлоатацију, потпуно нових, оригиналних, локалпатриотских, нагледао. Хаос… И све се своде на исто, не да људи буду што је могуће мање плаћени, већ да уопште не буду плаћени, а да раде. Верујте, и тога чак има. И што је горе, има све више и више, и то за све врсте послова. Почев од оних који не захтевају ни основну школу, па све до људи са докторатом.

Зато сам и написао овај блог. Приче које слушам (за сада ме мимоилазе, али ту су, око мене) постају све горе и горе, ваљда зато што је земља и даље остала изолована. Газде постају све безобразније и безобзирније, праг толеранције запослених постаје све нижи и нижи.

Што је најгоре, могућност да се било шта озбиљније ради постаје све мања и мања. Послови нису дуготрајни, ради се са пројектима на кратке стазе. Раде се све једноставнији и баналнији послови. На крају ће за било какав озбиљнији проблем морати неко, за дебеле паре, да се доводи споља, јер код нас више неће бити људи са довољно искуства да одраде било шта иоле комплексније.