…
Када покушам да извртим филм уназад, свакомало па ми се учини да ми је једна од првих помисли којих се уопште сећам (добро не једна од првих :), али нека за сада буде тако) била та колико је леп крај око мене. Уствари, када кажем Београд, то је у почетку био мали свет, део Звездаре око Лиона и Хајдуковог стадиона, који се завршавао негде на средини Булевара, семафор два изнад Ђерам пијаце.
Израстао је из једног готово надреалног слитера (у коме су заједно живеле продице новинара, писаца, универзитетских професора, инжењера свих струка, преводилаца, тргваца, домаћица, кадровика, радника, свакојаких звездарских шумахера, музичара … било је чак и правих наркомана, замислите, средина седамдесетих). Пољане, које је раздвајало територију мог солитера од територија околних зграда, које су насељавала племена индијанаца чије језике најчешће нисмо успели да разаберемо (jедино смо знали да је граница негде на средини путељка који нас је раздвајао, и гледали смо да га не прелазимо баш превише често, чак и онда када смо већ увелико разумевали све индијанске дијалекте). И улице, у почетку не дуже од тридесет метара, која се простирала све до обданишта, прве самопослуге и школе. Онда се продужавала и рачвала, претакала у безброј нових тротоара, степеника, ограда и капија, игралишта и кућа. И нових лица, гласова и осмеха, од оних који сада дремуцкају срећни и задовољни у привиду заборава, до оних других вечито урезаних у сваку реч, сваки поглед и свако сећање на прошлост.
Уствари, можда сам се одселио на време. У тренутку када више ништа није могло да наруши слику савршеног света. Мада, можда и ја драмим … одлазак, уствари, и није био толико трагичан, пошто сам се одселио неколико станица низ Булевар.
Зато вам кажем, Београд је страшно леп град. Мени, можда због сећања на Лион, због Врачарске вреве, или мира Сењака (овде мало претерујем, пошто се ипак ради о послу :). Можда због једне измаштане улице. Оне, на чијем се врху јутро прво огласи пуним сјајем. Из које се свитањем разлети безброј анђела, насмејаних, болно лепих, уморних и заборавних, заборављених и расејаних … свих оних који предвече уморни од лепоте нестану на истом месту. Тако, све до следећег јутра.
