Jednostavne su zbog toga sto im se veruje, bez daljnjeg. Podrazumeva se da su tu, onakve kakve bi bas mi zeleli da budu, onako kako bi bas nama najvise odgovaralo. Da nema njih zivot bi bio ... ko zna da li bi uopste bio i moguc :) Da ne pominjem ocigledne primere: sunce, jutro, vazduh, zemlja po kojoj se hoda ... Eto, voda vec, izgleda, to vise i nije ... kao i mnoge druge stvari, koje su nasim srecnim pretcima bile na izvolte. Mi gomilu toga sto je ranije bilo za dz sada moramo da kupujemo ... To vam je progres :)

Blog je na temu jedne od takvih sitnica, za koju uopste i niste svesni koliko vam je vazna, do trenutka kad pocne da se menja, prestaje da bude ono sto je bila, ili jednostavno nestane.

Nemojte pogresno da me razumete ... ja nisam neki navijac. Volim Zvezdu, na neki nacin ... mozda to ispoljavam malo ili ne ispoljavam uopste, sto na kraju krajeva i nije toliko vazno. Vazno je da je oduvek bila tu, dika i ponos, neiskvarena, savrsena ... i veciti pobednik.

Tako je ja vidim ... i sada. Znate, nekad vam se desi da se kroz idealnu sliku o nekome provuce i poneki detalj koji vam za trenutak zasmeta ... ali ga ubrzo zaboravite, valjda zato sto nepodnosljivo odstupa od onoga sto bi zeleli da vidite. Naprimer (a primer je totalno infantilan), prosle godine na RS konferencijama za stampu stalno se provlacio jedan za mene bas ruzan detalj, logo jedne firme iz moje branse, totalna tresina bez ugleda, ali sa parama. Prvi put mi je tada nesto u vezi sa RS stvarno zasmetalo ... i trajalo je sve dok volsebno nisu nestali iz cele price.

Najgore je to sto 100% znam da gazda, njegova familija, Upravni odbor, vodeci menadzeri navijaju ... mozete da zamislite za koga. To je, ipak, morate da priznate previse. Kao kada bi Miskovic, naprimer, takodje navijao za ...

Znate onu basnu kada ovca prenosi ranjenog vuka preko reke ... i on je iznad najdubljeg vira napada, govoreci "znam da cemo oboje zavrsiti na dnu, ali sta da radim takva mi je priroda". Previse je verovati takvim ljudima, previse je ocekivati da ce ici protiv svoje prirode.

Када покушам да извртим филм уназад, свакомало па ми се учини да ми је једна од првих помисли којих се уопште сећам (добро не једна од првих :), али нека за сада буде тако) била та колико је леп крај око мене. Уствари, када кажем Београд, то је у почетку био мали свет, део Звездаре око Лиона и Хајдуковог стадиона, који се завршавао негде на средини Булевара, семафор два изнад Ђерам пијаце.

Израстао је из једног готово надреалног слитера (у коме су заједно живеле продице новинара, писаца, универзитетских професора, инжењера свих струка, преводилаца, тргваца, домаћица, кадровика, радника, свакојаких звездарских шумахера, музичара ... било је чак и правих наркомана, замислите, средина седамдесетих). Пољане, које је раздвајало територију мог солитера од територија околних зграда, које су насељавала племена индијанаца чије језике најчешће нисмо успели да разаберемо (jедино смо знали да је граница негде на средини путељка који нас је раздвајао, и гледали смо да га не прелазимо баш превише често, чак и онда када смо већ увелико разумевали све индијанске дијалекте). И улице, у почетку не дуже од тридесет метара, која се простирала све до обданишта, прве самопослуге и школе. Онда се продужавала и рачвала, претакала у безброј нових тротоара, степеника, ограда и капија, игралишта и кућа. И нових лица, гласова и осмеха, од оних који сада дремуцкају срећни и задовољни у привиду заборава, до оних других вечито урезаних у сваку реч, сваки поглед и свако сећање на прошлост.

Уствари, можда сам се одселио на време. У тренутку када више ништа није могло да наруши слику савршеног света. Мада, можда и ја драмим ... одлазак, уствари, и није био толико трагичан, пошто сам се одселио неколико станица низ Булевар.

Зато вам кажем, Београд је страшно леп град. Мени, можда због сећања на Лион, због Врачарске вреве, или мира Сењака (овде мало претерујем, пошто се ипак ради о послу :). Можда због једне измаштане улице. Оне, на чијем се врху јутро прво огласи пуним сјајем. Из које се свитањем разлети безброј анђела, насмејаних, болно лепих, уморних и заборавних, заборављених и расејаних ... свих оних који предвече уморни од лепоте нестану на истом месту. Тако, све до следећег јутра.

Срби су открили капитализам. Уствари, откривали су га још с почетка деведесетих, из угла безимених, немих донора. Први удар је био силовит, махнит ... 40 година политичког монопола сурвало се на милионе, који нису успели да схвате да је идеологија мртва. Са идеологијом, нестале су и минималне привилегије ... а богатство - оно је остало на истом месту на коме је било задњих педесет година. Полако је изношено напоље, докле год је имало шта да се изнесе.

Онда је зид срушен и било каква веза обичног народа са остатком света учинила је да капитализам не буде само привилегија људи режима ... тржишта и производи нашли су пут ка новим људима. Настао је други капитализам у Србији, мимо акумулације која још увек траје већ више од 20 година.

Други капитализам је обичан, свакодневни живот. Фирме, које су имале способности или среће да се на иоле стабилан начин повежу са иностранством функционишу савршено. Зато што користе благодети потражње за свим врстама послова, почев од оних најједноставнијих па све до стратешких. Са друге стране, користе благодети нижих трошкова које овде имају, тако да се ствара савршен спој - продајете по западним ценама, а трошите по српским. Али, таквих фирми је још увек мало, највише зато што је земља мање више изолована. Тако да већини остаје домаће тржиште, које је ем мало, ем презасићено свим могућим историјским облицима монопола - од оних неолитских, па све до оних наслеђених из претходних режима.

Пошто нема хлеба за све, прво се смањује трошак тамо где је најједноставније ... зна се шта је у овој земљи увек било најјефтиније. Људи, каквих сам се шема за тоталну експлоатацију, потпуно нових, оригиналних, локалпатриотских, нагледао. Хаос... И све се своде на исто, не да људи буду што је могуће мање плаћени, већ да уопште не буду плаћени, а да раде. Верујте, и тога чак има. И што је горе, има све више и више, и то за све врсте послова. Почев од оних који не захтевају ни основну школу, па све до људи са докторатом.

Зато сам и написао овај блог. Приче које слушам (за сада ме мимоилазе, али ту су, око мене) постају све горе и горе, ваљда зато што је земља и даље остала изолована. Газде постају све безобразније и безобзирније, праг толеранције запослених постаје све нижи и нижи.

Што је најгоре, могућност да се било шта озбиљније ради постаје све мања и мања. Послови нису дуготрајни, ради се са пројектима на кратке стазе. Раде се све једноставнији и баналнији послови. На крају ће за било какав озбиљнији проблем морати неко, за дебеле паре, да се доводи споља, јер код нас више неће бити људи са довољно искуства да одраде било шта иоле комплексније.

Пре него што се упустим у даљи gibberish talk, желео бих да објасним шта ме је уопште навело да пишем на ову тему. Наиме, ретко када сам био у прилици да учествујем у причама о политици са готово непознатим људима. Друго је ако се у тако нешто упустите са неким кога познајете: ту се и теже свађе и расправе ипак своде или на зезање или на ипак неки мање или више искрен покушај да неког разумете (а слично осећам да постоји и са друге стране). Срећом, у друштву, такво какво је, има људи различитих политичких убеђења ... има чак и неких са потпуно супротним ставовима. Са њима ми је, право да вам кажем, најинтересантније да разговарам, јер имам утисак да слушају и да се стварно труде да буду што јаснији. Још ми је интересантније да пратим како им мишљења еволуирају, не знам, можда би и они могли нешто слично и о мени да кажу. Толико о причи о политици са људима које познајеш ... колико год да се поџапате, на крају се сви разиђемо, што се каже, богатији за нечије мишљење.

Проблем почиње онда када (из мени још увек потпуно нејасног разлога, бар што се мене тиче) уђем у расправу о политици са неким кога не познајем. Чудно ми је зато што себи поставим питање: зашто то уопште радим. Да ли желим да променим нечије мишљење ... не. Да ли желим да неког другог убедим да његово мишљење није тачно ... не више. Да ли у суштини желим да из коментара других видим шта у томе што говорим није добро ... можда. Све ово што сам набројао ипак није вредно труда ... сем можда овог трећег, али и ту је слаба вајда.

Главно питање је што тај неко други уопште улази у политичку расправу самном. Најгори закључак до кога сам дошао (зато се управо и осећам баш глупо, жао ми је сваке секунде коју сам потрошио на такве разговоре), јесте да кроз неку неодређену, уопштену причу о политици људи покушавају да продају неки свој брло одређен и врло конктретан лични интерес ... мислим на интерес који чак и нема неке идеолошке везе са политиком за коју се залепио (могао би једнако да се залепи и за неку другу, просто је питање шта тренутно пролази). Како да се неко радује киши, само зато што ће евентуално моћи да утопи пар кишобрана који су му остали на стоку од прошле године.

Чиста статистика, мисле ако измантрају исту причу на што више места, вероватноћа да буде неког ситног ћара расте, ако ништа друго за неки део промила. Е, управо тај део промила на крају испадну сви они који слушају та мантрања, ништа више од тога.

Из једног сасвим себичног разлога све чешће себи постављам следеће питање: чему стварно служи школа. Из угла већине - што деце ... што, наравно, њихових родитеља ... као и свих осталих који, јелте, заједно кроче трновитим путевима у потрази за, елем, звездама.

Не бих да ме погрешно схватите - мени је тај концепт предавања, оцењивања, игре, другарства за читав живот, сећања која су лепша од било ког сна кога можете сада да се сетите, у суштини феноменалан. Ипак, како време пролази, све више верујем да паралелно постоји једна друга, много реалнија и прагматичнија прича, која живи пре свега у главама одраслих. Почев од наставника и професора, па све до родитеља, ближе и даље родбине, као и осталих рандом опредељених за филозофирање на тему разлике између тога шта је боље - оно што је добро или оно што је корисно.

Шта уоптште значи ... бити некоме користан. Шта значи да ми је добро. Да ли ми је добро када сам некоме користан, или ми је добро ако је неко други мени користан. Можда ми је добро, када немам везе ни са каквим корисним радом или размишљањем. Или је мени корисно, када ми је добро. У сваком случају ми је добро, када учиним нешто корисно за себе. Лепо је када учиним нешто добро за друге, онда када то волим, или желим.

То би знали и сами. Чак и оно што научимо, научимо захваљујући некој искри, која би већ некако и сама нашла неки други начин да нас доведе до себе. Шта се онда стварно учи? Да се у животу некада мора радити и нешто што не желиш, вероватно то.

Себичан разлог са почетка текста је тај што себи још увек не могу да објасним шта ми је то прилиском поласка у школу (коју јесам волео) така нагло, у току годину две потпуно променило расположење. Било ми је супер и касније, али пре ... било ми је савршено.

Можда то, уствари, и нема никакве везе са школом. Можда је седма година живота сама по себи прекретна и судбоносна, независно од било чега другог што би тада могло да се деси.

Да ми је неко пре годину дана рекао како ћу писати нешто што нема везе са послом, и то још на свом блогу. Интересантно је то, некад ми се учини да већина своје преломне одлуке у животу, чим их донесу, узима здраво за готово. Као да избор једне од више могућности не значи само то да изабрани пут делује бољи од осталих, већ значи и да остале путеве треба заувек заборавити и, малте не, избрисати као да никада нису ни постојали.

Зашто ово пишем. Безброј пута, читајући постове и блогове, први утисак ми је скоро увек била помисао на то колико ли је фармацеута нестало на правима, адвоката на медицини, физичара изгубљених негде у администрацији или закуцаних негде у производној хали. Постоје урођени некад мањи или већи таленти, а људи их често и не виде баш зато што су близу, готово на дохват руте. Одлутају за нечим далеким што им, ко зна зашто, делује вредније труда и пажње.

Не пружа се често прилика да се поново проживи прошла љубав. Блог, вероватно, дође као тако нешто.