Кад год прођем поред школе помислим колико ли се њих ту изгубило
Да ми је неко пре годину дана рекао како ћу писати нешто што нема везе са послом, и то још на свом блогу. Интересантно је то, некад ми се учини да већина своје преломне одлуке у животу, чим их донесу, узима здраво за готово. Као да избор једне од више могућности не значи само то да изабрани пут делује бољи од осталих, већ значи и да остале путеве треба заувек заборавити и, малте не, избрисати као да никада нису ни постојали.
Зашто ово пишем. Безброј пута, читајући постове и блогове, први утисак ми је скоро увек била помисао на то колико ли је фармацеута нестало на правима, адвоката на медицини, физичара изгубљених негде у администрацији или закуцаних негде у производној хали. Постоје урођени некад мањи или већи таленти, а људи их често и не виде баш зато што су близу, готово на дохват руте. Одлутају за нечим далеким што им, ко зна зашто, делује вредније труда и пажње.
Не пружа се често прилика да се поново проживи прошла љубав. Блог, вероватно, дође као тако нешто.
