Чему стварно служи школовање
Из једног сасвим себичног разлога све чешће себи постављам следеће питање: чему стварно служи школа. Из угла већине - што деце … што, наравно, њихових родитеља … као и свих осталих који, јелте, заједно кроче трновитим путевима у потрази за, елем, звездама.
Не бих да ме погрешно схватите - мени је тај концепт предавања, оцењивања, игре, другарства за читав живот, сећања која су лепша од било ког сна кога можете сада да се сетите, у суштини феноменалан. Ипак, како време пролази, све више верујем да паралелно постоји једна друга, много реалнија и прагматичнија прича, која живи пре свега у главама одраслих. Почев од наставника и професора, па све до родитеља, ближе и даље родбине, као и осталих рандом опредељених за филозофирање на тему разлике између тога шта је боље - оно што је добро или оно што је корисно.
Шта уоптште значи … бити некоме користан. Шта значи да ми је добро. Да ли ми је добро када сам некоме користан, или ми је добро ако је неко други мени користан. Можда ми је добро, када немам везе ни са каквим корисним радом или размишљањем. Или је мени корисно, када ми је добро. У сваком случају ми је добро, када учиним нешто корисно за себе. Лепо је када учиним нешто добро за друге, онда када то волим, или желим.
То би знали и сами. Чак и оно што научимо, научимо захваљујући некој искри, која би већ некако и сама нашла неки други начин да нас доведе до себе. Шта се онда стварно учи? Да се у животу некада мора радити и нешто што не желиш, вероватно то.
Себичан разлог са почетка текста је тај што себи још увек не могу да објасним шта ми је то прилиском поласка у школу (коју јесам волео) така нагло, у току годину две потпуно променило расположење. Било ми је супер и касније, али пре … било ми је савршено.
Можда то, уствари, и нема никакве везе са школом. Можда је седма година живота сама по себи прекретна и судбоносна, независно од било чега другог што би тада могло да се деси.
